Nedovoljno slični, nedovoljno različiti, i neprekidna borba protiv klaustrofilije, rezime je simpozijuma o manjinskom jeziku koji je 4. oktobra održan u Galeriji Matice srpske a u okviru festivala Sinerdži.
Nakon pozdravne reči Valentina Vencela moderator skupa, glumica Dragana Varagić, koja je 20 godina živela u Kanadi i tako i sama imala iskustvo manjinskog glumca u većinskoj sredini, postavila je prvu važnu tezu simpozijuma o izuzetnoj zahtevnosti posla umetničkog direktora u dijaspori – direktora koji mora da čuva identitet, bude svestan sredine u kojoj živi a istovremeno da okuplja i zadrži publiku, manjinsku i većinsku. Ukratko, da postavi temelje svom teatru i to tako da identitet ne bude samo sećanje na kulturu…
Glumica Maja Morgenštern, direktorka Državnog jevrejskog pozorišta iz Bukurešta, sa četrdesetogodišnjim iskustvom u teatru, ustvrdila je da se svakodnevno bore za publiku, da se bore protiv predrasuda koje svi imamo, i to na sve teme, pa i pozorišne. Govorila je o tome koliko se položaj ovog teatra promenio nakon pada komunizma u Rumuniji, o tome koliko se stvari teško menjaju, čak i kod tetarskih ljudi.
U 116. godišnjoj istoriji Ruskog akademskog teatra “Maksim Gorki” prvi Kazahstanac na čelu ovog teatra je Jerkin Kasjenov Tleugazinovič. Na početku svog izlaganja podsetio je da više od 100 nacionalnosti postoji u Kazahstanu. Tolstoj, Čehov, Puškin, Šekspir, kazahstanski klasici i moderni pisci, to su osnova njihovog repertoara. Predstave su na ruskom jeziku a sedamdeset odsto publike su Kazahstanci.
Glumac već četrdesetak godina Šaban Nadži, direktor NU Turski tetar Skoplje kaže da ne znaju na koju populaciju mogu da računaju za pozorište jer popis u Makedoniji nije napravljen već 25 godina. Kod njih, kaže, kada kažu domaći tekst misle i na makedonski koji prevode na turski. Publiku dele sa albanskim i makedonskim teatrom. Poslednjih pet do deset predstava “Otelo” (sto ljudi može da sedne u njihovu salu) svi su bili Makedonci. Dakle, publike ima. “U ovom trenutku gradi nam se i zgrada pozorišta, što će nam otvoriti nove mogućnosti da bolje i obimnije koncipiramo repertoar. Glumaca imamo, jer postoji i akademiju na turskom jeziku.”, rekao je Nadži.
Irena Urbič, novinar i prevodilac iz Kopra, iz slovenačkog dela Istre, gde se dotiče više etničkih identiteta, većina i manjina poentirala je već u uvodu svog izlaganja rečenicom “Danas si većina, sutra manjina.” i dodala: “Asimilacija je proces spor ali neumitan, bilingvizam je obavezan, Italijani imaju sve u Sloveniji, od televizije, novina, kulturnih institucija, svoje zastupnike u parlamentu, to je fantastična slika, ali teško je biti manjina jer si vekovima bio većina. Trst je udaljen 15 km od Kopra, u vreme Habsburga bio je slovenački grad, moderniji od Ljubljane, 25 godina fašizma sve je zatrlo… Danas postoji kultura podozrivosti većine prema manjini.
I na koncu – tu je strah, strah od ćutnje, nebitnosti, zatvaranja, zaborava, nevidljivosti, snižavanja kriterijuma, odsustva kritike, poniznosti koji su pogubni za svako ljudsko biće i zajednicu, za svaku većinu i manjinu. Kako se vozi slalom između bazičnih postulata pozorišta i njegove prosvetiteljske uloge? Kako se boriti protiv klaustrofilije? Hrabrošću, širom otvorenih očiju.”, rezime je izlaganja Irene Urbič.
Profesor na AU u Novom Sadu i dugogodišnji direktor Novosadskog pozorišta na početku je rekao da mu odzvanja rečenica jednog od govornika o dve države, dve politike, dve kulture. “Jeste, to je sve na našem stolu, ali pored politike matične države i politike države u kojoj živimo mi imamo i manjinsku politiku pa i ono što se zove svetska politika i kultura. Mi smo peti točak na vozilu, i to ne mora da bude loše, to i nije loše jer zavisi upravo od toga u kakvom smo mi stanju.
Postavio bih i drugu tezu, manjinsko pozorište postoji ali da li postoji i manjinska gluma, da li smo drugačiji, drugačiji od drugih mađarskih ansambala u Mađarskoj. Kažu, ima samo pozorišta i glume, ali ipak sam sklon tvrdnji da postoji i “manjinska gluma”. Jer, ako na primer neko pogleda jednu našu predstavu, već posle treće rečenice znaće da nismo ansambl iz Mađarske. Ali mi smo različiti i u svojoj okolini, razlikujemo se i od Srba ali i od Mađara. Najviše se razlikujemo u razmišljanju, jer naš mentalitet je drugačiji. Koreni su nam drugačiji, mi pokušavamo da ih sačuvamo ali na nas neminovno utiče i naša okolina. Raspolažemo kao glumci nečim drugim što u matičnoj državi glumci nemaju. Možda smo to naučili iz naše okoline. Neko misli da to možda nije dobro, da moramo da se sačuvamo u što boljem stanju i što duže ali nisam siguran kuda bi to vodilo do u hermetičku izolaciju čuvanja identiteta, jednu, pet, deset godina, decenije i stalno bismo se vrteli ukrug.
Mislim da na toj našoj kući mora da bude što više prozora i vrata. I pamet ne smemo izostaviti. Treba da nađemo meru koliko ćemo uzeti od sredine u kojoj živimo kao manjina, šta je ono što mi možemo da koristimo. Volim da mislim da to nije manje, nego više. Mi imamo i zadatak, nije dovoljno da pravimo samo dobre predstave, da imamo dobre glumce, nego i to da svojim primerom damo smisao svom narodu da ostane, da nađe taj smisao da ne pobegne, već da živi i ovde stvara. Možemo puno da pomognemo u tom razmišljanju. Mi smo kao neki plesači na žici, i ako nam je to jasno, onda problema nema.”,završio je Laslo i dodao da Mađari u Srbiji imaju glumačku akademiju na mađarskom, ovde u Novom Sadušto je veoma važno jer tu se ne spremaju smo glumci za vojvođansku scenu, već i za sve mađarske scene ali i katkad srpske scene.
Ina Tartler, Nemica rođena u Rumuniji, već 20 godina glavni dramaturg u italijanskom Bolcanu, gde postoje tri scene kaže da su svi njihovi glumci bilingvalni, govore italijanski i nemački a produkcije su često “grand kazino jezika”. Publiku u njihovo pozorište pak najviše je privuklo dokumentarističko pozorište sa južnotirolskim istorijskim temama, problematičnim istorijskim godinama, pričama ljudi koji su nekada živeli u jednoj a danas u drugoj državi. Jedan takav projekat rade upravo sada, zove se “Mi danas, Evropa sutra” imaju titlove na italijanskom i nemačkom. Dodaje da Južnotirolci pričaju poseban dijalekt i da, kada čuju nemački, “smrznu se”.
Gosti iz Nemzeti sinhaza, Nacionalnog pozorišta Mađarske u Budimpešti bili su dramaturzi, vojvođanski Mađar iz Sente Erne Verebeš i Andraš Kozma koji ima ruske korene. Verebeš je govorio o svojoj specifičnoj “recipročnoj situaciji”, manjinca iz Srbije koji je otišao u Mađarsku da bi takođe i tamo bio manjinac, radi u pozorištu na čijem je čelu čovek koji je ukrajinski Mađar.
“Manjina može biti i većina ako se ne tretira kao problem.”, kaže Verebeš. “Jezik kao način razmišljanja osnova je pozorišta, probe se dešavaju tako što razgovaramo. Moj maternji jezik diktira moj način razmišljanja, pričam i srpski i tako imam uvid i u neki drugačiji svet, to daje našem intelektu poseban miris. Kao Mađar iz Vojvodine znam taj osećaj imperativa opstanka. Treba opstati, to je ipak jedna bitka, mi odgurujemo tu bitku od sebe jer umetnost ne sme da bude u bici, već u svom primirju. Međutim, istorija nam to ne daje uvek. Istorija je dala to da u više država danas živi puno Mađara. Ja, Mađar iz Vojvodine, i moj direktor, Mađar iz Ukrajine, danas kreiramo repertoar Nacionalnog teatra. To može da zvuči simpatično a zvuči tako da na repertoaru uvek bar jednog od tri mađarska klasika, “Čongora i Tindu”, “Bana Banka” ili “Čovekovu tragediju”, tu su i Goldoni, Kokto, igrali smo i Nušića prošle godine… To ne shvatm kao globalizaciju kulture, već kao mozaik malih organizama kulture ovog regiona.
Predsoblje politike ali ne i soba služavke
Dramatug Andraš Kozma kaže da se većina naroda drži svog identiteta i jezika, i mnoge procese možemo da vrednujemo i ekonomski i politički i to je jako delikatna tema za svaku mnogonacionalnu sredinu. “Tu odmah stižemo do naše odgovornosti, nas u pozorištu za krug ljudi zbog koga postojimo. Pre 180 godina nije postojalo zvanično mađarsko pozorište, igranje na sceni postojalo je samo na nemačkom jeziku, mnoge stvari su se menjale tokom proteklog vrmena ali mislim da, kada se dobro radi i poštuju svi, sve može da prođe bez tenzija i problema. Isto tako može se praviti dobro pozorište, na istim osnovama sa postulatom čuvanja identiteta kao bazom. Trudimo se da u ovim nemirnim vremenima uspostavimo kontakt sa različitim pozorištima, da se sve postavi na zdrave noge uzajamanog poštovanja. Kulture, jezika, pojedinca. To je naš cilj.
Lilija Vitaljevna Jegoročkina, potpredsednica Saveza dramskih umetnka sa Krima govorila je o svom iskustvu rada u višenacionalnoj sredini u zemlji, koja je kao i Srbija imala puno problema sa ljudskim slobodama, rekla je. Na Krimu žive Rusi, Jevreji, Gruzijci, Tatari, Moldavci… Pa i samo ime prestonice Krima znači upravo ukrštanje puteva. “Pre 22 godine Krim je živeo pod drugim uslovima, jezik na kojem umetnik razmišlja je jezik njegove nacionalnosti a mi smo razmišljali i danas razmišljamo na ruskom jeziku. Pre smo bili manjina u Krimu a sada smo većina. Predstave igramo na ruskom i drugim jezicima.”
Simpozijum je zatvorio Valentin Vencel citirajući reči jednog od prvih upravnika Novosadskog pozorišta da je pozorište predsoblje politike, dodavši da se se nada da nije soba služavke.
S. Miletić
Foto: Elvira Kakusi