Kasjenov Jerkin Tleugazinovič, direktor Državnog akademskog ruskog dramskog teatra “Maksim Gorki”
Kako pravite repertoar u svom teatru, koja vam je ideja vodilja, koliko na taj izbor utiče sredina u kojoj živite a koliko kulturološko – jezičke potrebe vaše zajednice?
Državni akademski ruski dramski teatar “Maksim Gorki” u Astani je jedan od najstarijih teatara Kazahstana. Ne tako davno, 3. septembra ove godine, smo zatvorili 116. pozorišnu sezonu. Istorija našeg teatra datira još od sedamdesetih godina 19. veka, kada je Astana nosila ime Akmolinsk, ali je već tada imala reputaciju prosvećenog grada, koji se bavio kulturom, pre svega teatrom. U tom periodu je u gradu bilo pet amaterskih pozorišnih družina koje su bile poznate i veoma poštovane u gradu. Novine Akmolinske okružne vedomosti, od 20 juna 1899. su saopštile da je po traženju amatera dramske umetnosti, dodeljeno 100 rubalja za zgradu pozorišta. Isto toliko je dao i poznati mecena – trgovac Kubrin čije ime i dan danas sa zahvalnošću spominju, i kolektiv teatra, i svi pozorišni delatnici prestonice. I od tada Rusko dramsko pozorište je pratilo sve najvažnije istorijske događaje države, u početku kazahstanske SSR, a zatim nezavisnog Kazahstana.
Formirajući repertoar, mi se trudimo da obuhvatimo najbogatije književno nasleđe koje imamo danas, ne zaboravljajući savremenu dramaturgiju. Na repertoaru pozorišta je oko 30 predstava na tekstove kazahstanske i svetske dramaturgije, koji su interesantni gledaocima svih uzrasta i socijalnih kategorija. Ne zaboravljamo ni decu, jer je već postala tradicija našeg pozorišta da vaspitava svog gledaoca od najranijeg uzrasta. Za njih je na našem repertoaru 12 muzičkih bajki.
Kada govorimo o uticaju društvene sredine na pozorište, ja mislim da je bolje reći da ona ima svoju ulogu, ali njen uticaj nije presudan. Pre će biti da kultura – a mi smo njen neodvojivi deo – utiče na sve sfere društvenog života. Andre Moroa je rekao: „Pozorište je najviša instanca za rešavanje životnih problema“. A Fridrih Šiler, kao da nastavlja njegovu misao, je pisao „Pozorište – to je katedra sa koje se svetu može mnogo kazati“. I ova podudarnost misli velikih pisaca nije slučajna. Od najstarijih početaka svog postojanja, pozorište, ne samo da je postavljalo pitanja i ukazivalo na probleme, nego je i ukazivalo na puteve njihovog rešenja. Zahvaljujući njemu, ljudi su počinjali da razmišljaju, ne samo o svom ličnom životu, nego i o životu uopšte u preseku beskonačnosti. Čovečanstvo će uvek postavljati pitanja i tražiti odgovore na njih, uvek će tražiti lepotu i smisao svog postojanja, znači teatar će uvek imati kolosalan uticaj.
Kakav uticaj na vaš teatar ima pozorišni život zemlje u kojoj živite a kako – mislite – da vi utičete svojim predstvama na njega? Koliko je tu dijaloga a koliko monologa, koliko istinskog civilizacijskog i ljudskog prožimanja i da li on može bitno da promeni eventualne predrasude povodom bilo koje životne teme?
Mi za svoje projekte uvek imamo podršku i od strane države, Ministarstva kulture i Saveza pozorišnih delatnika koji su naši neposredni rukovodioci i saradnici u sferi pozorišnog vaspitanja. Nama daju finansijsku podršku – to je jedan od najvažnijih preduslova postojanja našeg pozorišta, ali, što je najvažnije, mi imamo stvaralačku slobodu. Mi možemo da se samoizražavamo, razvijamo, govorimo o onome što nas brine i da budemo ubeđeni da će nas čuti i shvatiti. To je, možete mi verovati, velika retkost. Pogledajte naš repertoar – tamo je dat najširi spektar predstava najrazličitijih žanrova i pravaca. Tu su komedije, melodrame, farse, predanja, trileri, treš drame i drame u izvornom smislu – razume se. To jest, bilo koji gledalac sa bilo kojim raspoloženjem i pogledom na svet, kod nas će naći predstavu za sebe, ono što odgovara lično njemu. Svetska i domaća klasika, savremena dramaturgija, eksperimentalne predstave – mi sve to možemo da postavimo na scenu i da čak dobijemo dragocene savete. Od trenutka dobijanja nezavisnosti republike Kazahstan, mi smo značajno raširili geografiju putovanja kazahstanskog pozorišta, van granica u celini. Mi smo, naprimer jedino rusko pozorište iz čitavog Saveza nezavisnih država koje je učestvovao na tako velikim festivalima kao što je “Večiti Šekspir” u Pekingu (Kina) i pozorišni festival u Granadi (Španija) a takođe I na svetskom kongresu ruskih teatara. Počev od 2007. godine, pozorište stalno dobija pozive na Međunarodne festivale ruskih teatara SND i Baltičkih zemalja. “Susreti u Rusiji” (Sankt Petrsburg) na kome smo nastupali 2007, 2010, 2012, 2015, i 2017. godine. Zajedno sa ambasadom Mađarske, ostvarili smo grandiozni projekat – gostovanje pozorišta u gradu Solnoku, gde je bila igrana predstava prema komadu R. Otarbajeva “Sultan Berbajs” za potomke kipčaka. Predstava je završena himnom Republike Kazahstan. Još jedan sjajan događaj je bilo učešće pozorišta na Međunarodnom festivalu dramskih teatara republika Severnog Kavkaza, država crnomorskog i kaspijskog regiona u Mahačkali sa predstavom rađenom prema povesti Orlahana Bokeja “Poslednje pričešće”. Predstava je dobila visoku ocenu međunarodnog žirija. Učestvovali smo i na međunarodnom festivalu “Duga” koji uključuje najznačajnije predstave u pozorišnom životu svoje države. Teatar je nastupio sa predstavom “Mnogobošci” prema komadu ukrajinskog dramaturga Ane Jablonske, koju je postavio litvanski reditelj Jonas Vajtkus a umetnički uredio kazahstanski umetnik Kanat Maksutov, uz učešće glumaca ruskog teatra. Teatar je nagrađen diplomom Asocijacije nezavisnih kritičara. Sa predstavom “Tomiris – carica sakska”, po romanu Bolata Žandarbekova, teatar je učestvovao na “Danima kulture Astane” u Moskvi. Tom predstavom smo otvorili jubilarnu 115. sezonu a odredili smo da premijera bude za obeležavanje 550. godišnjice Kazahskog Hanstva. Premijeri je prisustvovala sekretar republike Kazahstan Guljšara Adikalikova. Za ulogu Tomiris, glumica pozorišta je dobila Prezidentsku stipendiju u oblasti kulture, a glumac Roman Čehondskij za ulogu Kira je dobio zvanje, “Počasni pozorišni umetnik Kazahstana”. Početkom septembra 2016. godine smo učestvovali na festivalu “Bela Veža” u Belorusiji sa predstavom “Mnogobošci” i na tom festivalu je glumica našeg pozorišta Poljina Harlamova proglašena za najbolju glumicu. Sama predstava je u medijima imala dobre kritike, ne samo gledalaca , nego i vodećih kritičara iz Rusije, Poljske, Latvije i Francuske. U junu ove godine, u okviru Međunarodne izložbe EKSPO – 2017 koja je postavljena u Astani, mi smo učestvovali na tri festivala: na V Međunarodnom festivalu “Sahnadan sәlem!” sa predstavom “Mankurt – večni rob” Barzu Abdurazakova (Tadžikistan), zatim smo učestvovali na І Svetskom festivalu “Astana” sa predstavom “Mnogobošci” Jonasa Vajtuksa (Litvanija), i na ІV Republičkom festivalu etničkih pozorišta sa predstavom “Ana Karenjina” Agnjusa Jankjavičjusa. Na svakom od tih festivala smo dobili počasne diplome, a na poslednjem je glumica našeg teatra Svetlana Fortuna za ulogu Ane Karenjine pobedila u nominaciji – najbolja ženska uloga.
Ko vam je publika, kako opstajete kao teatar, da li ste prisiljeni na kompromise, ako jeste, koje vrste kompromisa su u pitanju?
Pitanje je dovoljno složeno zato što naše pozorište posećuju najrazličitiji gledaoci. To su i ushićeni studenti filološkog fakulteta, koji dolaze da bolje usvoje klasična dela, ili jednostavno žele da čuju omiljene reči u talentovanoj interpretaciji. Tu su i školarci koji dolaze po preporuci roditelja i učitelja, a zatim postaju predani gledaoci. Ovakva slika je prisutna već dugi niz godina. Zajedno sa studentima i učenicima dolaze nastavnici i predavači nalazeći u pozorištu odmor od teškog posla i uživajući u umetnosti koja odgovara njihovom prosvetiteljskom statusu. Postoji i posebna kategorija gledalaca – penzionera, koji dolaze u pozorište da postignu ono za šta ranije nisu imali vremena – dok su bili zauzeti odgovornim državnim poslovima.
I, razume se, naročita kasta ljubitelja teatra, oni kojima je, kako se kaže, u genima ljubav prema pozorištu i umetnosti – uopšte rečeno – inteligencija. To su i pisci, i umetnici, i muzičari, i naučnici – oni ne samo da dolaze u pozorište, nego i sa poznavanjem problematike pišu o onome što vide, i samim tim pružaju priliku pozorištu da se razvija i popravlja učinjene propuste. U poslednje vreme se vode mnogi razgovori o tome da omladinu ne interesuje umetnost. Ipak, naša statistika pokazuje suprotnu sliku: čak i ovlaš pogledavši salu pre početka predstave, može se primetiti kako je u njoj mnogo upravo mladog sveta. To mora da raduje, jer je jedan od najvažnijih zadataka pozorišta – vaspitavanje omladine a ako omladina dolazi u pozorište i čini to stalno i interesuje se, ne samo za predstavu, nego i za književni izvor – znači zadatak je uspešno izvršen. Ako govorimo o ustupcima i kompromisima, mogu da kažem jedno: mi se trudimo da gledaocima idemo u susret, ali se ne povodimo za njima. To je ogromna razlika. Mi se trudimo da ugodimo gledaocu, da mu pružimo ono što mu je potrebno, ono što će ga učiniti boljim. Ovde se vraćam na ono o čemu sam već govorio – našem repertoaru. Naš repertoar je upravo balans između želja gledalaca i onoga što im je stvarno potrebno, a to se postiže obiljem žanrova i izvornih tekstova.
Šta vam znači dolazak na jedan ovakav festival?
Kao prvo za nas je bila velika čast što smo dobili poziv vašeg festivala. Mi vidimo koliko odgovorno i ozbiljno vi prilazite organizaciji festivala, to se primećuje čak i u sitnicama. Kao drugo – festival pruža mogućnost širenja svojih vidika a Srbija je zemlja sa bogatom kulturom i istorijom tako da možemo reći da sa uzbuđenjem iščekujemo susret sa festivalom. Kao treće – manifestacije slične vrste nam pružaju mogućnost da se upoznamo i sprijateljimo sa kolegama iz inostranstva. To je razmena iskustva i, razume se, mnogo pozitivnih emocija od jednostavnog druženja. Izvodeći zaključak iz svega već rečenog: za nas je učešće na vašem festivalu veoma važno i uzbudljivo i mi smo srećni što ćemo biti deo tog velikog praznika koji će biti u oktobru u izuzetnom gradu Novom Sadu.