Poštovani učesnici 5. festivala „Synergy WTF“, uvažene kolege, draga publiko.
Pre šest godina, kada smo pokrenuli Međunarodni festival pozorišta etničkih i jezičkih manjina sveta, ova inicijativa je pored značajne podrške grada Novog Sada trpela i brojne kritike, negodovanja, otpore.
Otpori novom festivalu su se bazirali uglavnom na jednoj tvrdnji: „U Srbiji je ionako puno festivala“; i na jednom pitanju: „Šta manjinski teatri mogu izgovoriti više o stvarnosti koja nas okružuje, negoli etablirana-tradicionalna i ugledna pozorišta?“
Synergy je već u svojoj drugoj sezoni pokazao da pojam manjine ne doživljava samo kao pripadnost nekoj etničko-jezičkoj manjini, već da je MANJINA sudbinsko samoznačenje većine učesnika ovog – i danas jedinstvenog – susreta.
Sinergija različitih, manje vidljivih a sveprisutnih problematika, tema, u izvođenju učesnika naših festivala, učinilo je vidljivim kakvi se međusobni odnosi stvaraju
Učesnici „Synergy“ festivala su nekad tragično, nekad melanholično, vrlo često samoironično, komično kroz svoje predstave doživljavali svoje „manjinsko stanje“ i poziciju. To stanje i pozicija po našem uverenju nije manjinsko, već drugačije, različito. Nije antagonistično većini, nego je deo celine – dakle i „moj problem“ deklarisao je neko kao pripadnik većine ili manjine.
4. „Synergy“ je održan u atmosferi postkovidne otuđenosti i straha od toga: šta nam dolazi? Stigao nam je rat. Rat je uvek proces realizacije ciljeva silom. U ratu pobeđuje ne istina, već jači, a pobednici se uvek samoproglašavaju većinom.
Poštovani prijatelji, pred velikim smo iskušenjem: prihvatiti stvarnost sile i prepustiti se matici nadolazeće dehumanizacije ili zaključati se u naša pozorišta – kao neke Nojeve barke u kojima jedna manjina očekuje da prođe potop?
Valentin Vencel
