HAOS

PREVOD: Ivet JANKO SEP

REŽIJA: Sofija DELI

Uloge:
ANDI: Boroka BARTA
JULI: Mira SILAĐI
ENI: Žužana D. GULAČI

Scenograf: Kato HUSAR
Kostimograf: Doro SIKO
Kompozitor: Gabor KOLOŽI BORSOS, Ana ŠOŠOVICA
Dramaturgija: Orsolja B. MARKO

Da vas neko danas pita kako ste, da li biste mu rekli istinu? Možda ne? Pre nego što odgovorite, verovatno prvo procenite svoj odnos sa osobom koja postavlja pitanje. Ako uopšte iskreno odgovoriš.
Ali šta se dešava kada više ne možete da sakrijete sve veći gnev i očaj u dubini svoje duše, i polako nastaje pakao, a vi više ne gospodarite ni sa sobom ni sa svojim osećanjima, i vaš strahovito čuvani mehur utehe odjednom pukne, kao balon žvake? Šta onda?
Tada nastaje HAOS.
U našem haosu možete videti tri žene dovedene na ivicu nervnog sloma društvenim pritiskom i stalnim nagonom. Međutim, spoznaja je oslobađajuća: kada jednom dotaknete dno, jedini put je kagore!
Ovu predstavu preporučujemo onima koji jutro počinju nervozno dok ne popiju svoju dnevnu dozu kafe.
Naša predstava, koju su napravile žene, je o ženama- za sve!
Autorski tim

Mika Miliaho je savremeni finski dramaturg, glumac i direktor Finskog nacionalnog pozorišta od 2010. Njegova druga drama, Haos, objavljena 2008. godine, prati živote triju žena u njihovim tridesetim godinama. Priča o Eni, Džuli i Endi je mračna komedija žena zarobljenih očekivanjima društva, u kojoj se naizgled obični životi naizgled običnih žena odjednom pretvaraju u niz krajnosti od kojih se diže kosa. Kada im svetske nevolje postanu prevelike, sednu uz šoljicu kafe i pokušavaju da otkriju uzroke i posledice svojih kriza. Dok tri gracije pokušavaju da izađu iz svojih zona komfora, njihova opuštena popodneva u kafiću pretvaraju se u tuče, kopanje grobova, pa čak i policijske racije. Haos se se prepušta pravom haosu, uspešno brišući granice između sažaljenja i humora, saosećanja i prezira, tragedije i lakomislenog smeha.

O POZORIŠTU
Pozorište Studio Figura sa sedištem u Georgiju je jedino mađarsko pozorište u Transilvaniji čije osnivački dokument sadrži reč „eksperimentalno“. Između 1984. i 1990. to je bila eksperimentalna pozorišna grupa pod vođstvom Lasla Bočardija. Institucionalni oblik dobija 1. septembra 1990. godine pod nazivom Studio teatar Figura, uz odobrenje Ministarstva kulture. Uprkos administrativnim problemima (dugi periodi bez zagrejanih prostorija za probe, finansijski problemi) Figura ima već 33 godine, imala je skoro 150 premijera (5-6 produkcija u sezoni), ovaj broj je ostvaren uz pomoć skoro 350 umetnika u rezidenciji. Ovo dovodi do zaključka: sve mađarske pozorišne kuće u Rumuniji imaju umetnike sa iskustvom u Figuri. Posle brojnih domaćih i međunarodnih gostovanja, o kritičkom prijemu Figure se može govoriti samo na prestižnim nivoima. Figura je verna svojim osnovnim principima, njeno postojanje je i danas retkost u sferi transilvanskog teatra. Ima za cilj da zadovolji očekivanja malog grada u kome živi i njegov osnivački eksperimentalni princip. U godinama postojanja to je dovelo do postavljanja tradicionalnih, eksperimentalnih i savremenih pozorišnih dela.

KRITIKA
Finski dramski pisac, koji je i glumac i pozorišni direktor, napisao je Haos kao drugi deo dramske trilogije. Posle njegove prve drame Panika, u kojoj su bila tri muška lika, Haos prikazuje krizu triju žena u njihovim tridesetim, Sofije, Džulije i Emi – Andi, Juli i Eni u Georgenijevoj verziji – koja vodi u haos. Ima svega što može da se uklopi u krizne situacije u životu žena za šest meseci: prevara, razvod, ljubavni trougao, trudnoća/majčinstvo, nervni slomovi, napadi besa, pijanstvo, kriza karijere, gubitak kontrole. U ovom kontekstu, potpuno je opravdano i prirodno da i Andi i Eni neočekivano završe kao sporedni likovi, i obe postaju sudski spor.
Neurotičnosti predstave doprinosi i činjenica da glumice koje igraju tri glavna lika igraju sve ostale sporedne i epizodne likove, odnosno muškarce koji se pojavljuju u priči. Milijaho razotkriva mentalne i duhovne krize žena u njihovim tridesetim i četrdesetim, još uvek tabu stanja nalik nervnom slomu koje se može pojaviti kod svake žene kao rezultat gomilanja problema u vezi i/ili na radnom mestu i sve stresnijih obaveza. Haos je krajnje sirov i iskren, ali kroz otkrivanje psiholoških motivacija ume da istovremeno zabavi i razume dublje veze krize koja ironijom ulazi u živote tri ženska lika.
U podcast intervjuu sa kreativnim duom, Sofi Deli objašnjava zašto su izabrali Haos: Pozorište Figura Studio ih je pozvalo da postave predstavu o ženama samo sa ženskim likovima. Milijahova predstava je delovala kao idealan izbor, prema uputstvima finskog pisca, tri protagonistkinje igraju sporedne – a takođe i epizodne – uloge, što je izazov kako za glumce, tako i za reditelje.
Kreativni tim, sastavljen skoro isključivo od ženskih umetnica (čiji je jedini muški član Gabor Kološi Boršoš, koji je odabrao i montirao muziku za zajedno sa Anom Šošovic) donosi na scenu tekst koji publici Gerogenija i Transilvanije donosi novu perspektivu, čije finske protagonistkinje daju uvid u stil života urbanih zapadnih žena u svojim tridesetim godinama. Oršolja B. Marko je pokušala da prilagodi i obogati originalnu dramu tako da odražava lokalne aktuelne događaje: tako je, u poređenju sa originalnim tekstom, uključen novi sporedni lik, lik majke (koju igra Boroka Barta), što je dodalo vrednost originalnom tekstu iako je Mika Milijaho verovatno namerno napisao samo muške sporedne likove. Originalni tekst je dovoljno zanimljiv i bez rumunsko-mađarske teme, i daje glumcima dovoljno zadataka za eksploataciju. Tri protagonistkinje, psiholog Juli, učiteljica Andi i novinarka Eni, igraju po 4-5 muških sporednih likova: Miši, Andijev muž; mačo čovek iz kafane (jedan od likova najvažnije scene); Enijev odvratni glavni urednik; Enin muž, narcisoidni Leo; ili Julijinog bipolarnog pacijenta, sa kojim čeka dete. Samo na osnovu sporednih likova koji su ovde navedeni, možete predosetiti koliko je priča neurotična, i koliko polarizovano vidimo muško-ženske odnose kroz prizmu kriznih situacija žena na ivici ludila. Haos nije običan tok-šou, već tragikomedija koja se neprestano vrti u kojoj se nabrajaju sve eskalirajuće situacije u životima triju žena, sa kojima idemo ka nepredvidljivim zaključku. Vizuelna rešenja, koje su osmislili mladi stručnjaci, scenografija Kato Husar i kostimi Doro Siko takođe pripomažu u ovoj neurozi: svetle boje, multifunkcionalne strukture prostora, iz kojih neko može da izađe u svakom trenutku, pokretni elementi koji olakšavaju promene scene i depresivni kostimi nalik na crteže kredom u crno-beloj boji, koje nose sporedni likovi, sve to pojačava metakomunikativni karakter prostora
Okvirno strukturirani Haos Deli-B Marko završava se slikom kraljica haosa iza rešetaka – šta bi moglo biti bolje rešenje za ovaj kraj od ABBA-inog Gimme, gimme, gimme a man after midnight? Možda bi ovo čak i dobro prikriveni, podrugljivi osmeh Mike Milijaha pretvorio u smeh…
Žofija Palfi (Jatekter 2022/1)