Osnovno pitanje u režiji Radua Afrima jeste da li čujemo Božji šapat u našim srcima. Polazna tačka je da iz ovog sveta, koji u momentu postaje nadrealan, svako čezne da ode, pošto u svakome tinja jedan neobjašnjiv – ali ponekad vrlo razumljiv – strah. Šta se može učiniti? Šta kaže Gospod? Uz pijano nesputanu, opscenu iskrenost, do kraja predstave ostaje samo jedna namera, jedna transcendentalna poruka: „Ne smeš se usrati. Kako kaže tatarska poslovica, hrabri umiru samo jednom, kukavica hiljadu puta.“
