“Živimo u svetu sukobljenosti mnogih sa mnogima, u svetu nesporazuma i nerazumevanja, ali ponajpre u svetu sve većeg otuđenja čoveka od čoveka. Sve je manje onih prilika i životnih situacija – sem ako to nije neki oblik sukobljavanja – kada su ljudi neposredno zajedno, kada između ljudskih bića nema posrednika nego smo licem u lice, jedno naspram drugog, zajedno.
Pozorište je ostalo jedno od retkih prilika u kojoj se bez virtuelnog posredovanja, dakle neposredno, može biti zajedno, osetiti dah i otkucaj srca sa pozornice ali i iz gledališta. Naša pozorišta su mostovi koji povezuju različite kulture. Mostovi koji nisu pristali da budu barikade nego su polazišta različitog duha, misli, ali pre svega iskrene ljubavi prema drugima.
Ubeđen sam da mi koji se okupljamo ovde u Novom Sadu naše samopoštovanje ostvarujemo iskrenim poštovanjem onog drugog koji je naizgled u svemu drugačiji od nas, a u suštini isti kao i mi.”
(Izvod iz pozdravne reči)