Simpozijum -“Uloga i značaj jezika u procesu individualne i kolektivne samoidentifikacije”

[jcountdown timetext=”2017/10/6 21:00:00″ timezone=”2″ style=”flip” color=”black” width=”0″ textgroupspace=”15″ textspace=”0″ reflection=”true” reflectionopacity=”10″ reflectionblur=”0″ daytextnumber=”3″ displayday=”true” displayhour=”true” displayminute=”true” displaysecond=”true” displaylabel=”true” onfinishredirecturl=””]2017/10/4 10:00:00[/jcountdown]

* Sredine iz kojih dolazimo karakteriše kulturna raznolikost u demografskom, nacionalnom, konfesionalnom i jezičkom pogledu. Ovu raznovrsnost države u kojima živimo, skupom filozofskih i etičkih načela podupiru, razvijaju, drže u stanju stagnacije ili možda sprečavaju?

* Pozorište je još uvek jedan od najznačajnijih instrumenata i ogledala svake nacionalne kulture, ono je oblik komunikacije ne samo na jeziku nacije, već i na nivou metakomunikativnih kodova uže i šire sredine u kojoj sestvara. Govorni jezik je centralna platforma i nezaobilazni instrument pozorišta. Znamo da nije jedini i da, kao jedan od načina prenošenja emotivnog, intelektualnog pa i moralnog sadržaja, jezik-njegov značaj u scenskom smislu, preživljava mnoge transformacije i različite upotrebe. U tom smislu, interesantna je problematika primene/modifikacije jezičkog standarda u pozorištu u dijaspori. Uopšte,postoji li standardizovani umetnički govor, gde se on stvara i da li se kao takav govori u stvaralačkoj (pozorišnoj) celini jezičke zajednice? Koja je uloga i moć pozorišta danas u očuvanju i razvijanju verbalne kulture?

*Ima li manjinskog teatra ili samo postoje različiti putevi? Legitimna su i integrativna nastojanja ali i pojedinačna određenja sopstvenog puta jer interkulturalno opredelenje ne isključuje odgovornost za permanentni razvoj užeg kulturnog identiteta. U današnjem dobu ni najhermetičnija zatvorenost ne sprečava uticaje sveta koji nas okružuje i čiji smo deo.

*Pozorište je mesto razmene duhovnih vrednosti, mesto dijaloga onih koji su na sceni sa onima koji su u gledalištu – o danas nam važnim pitanjima. Ali pozorište inicira i dijalog (uglavnom nemi) i u gledalištu.Gledalište nije homogena zajednica, ni u pogledu estetskih zahteva, ni u pogledu vrednosnih svetonazora, ni tada kada je u etničkom smislu odrediva. Da li manjinska pozorišta, u tom smislu, pokreću pitanja akutna samo u svojoj užoj društveno – kulturološkoj sredini ili imaju pravo i na scensku tematizaciju onoga što se tiče celine u kojoj žive, možda većinskog entiteta ili druge, takođe manjinske, zajednice?