Sve predstave koje dolaze na festival imale u ozbiljnog uspeha, ne samo u svojim sredinama, nego i na regionalnim festivalima, “Dibuk” je igran u Njujorku, “Mankurt” je briljirao na desetini festivala, “Kafana kod Jeremije” igrana je po celoj Evropi, “Galeb” je bio najbolji na tamošnjem Pozorju, “Otelo” je oduševio poslednji Infant… Videćemo ih sada kod nas, videćemo gde smo mi u odnosu na njih, muče li nas isti problemi, vidimo li isto Čehova i Šekpira… Tematizovaćemo mi i naše manjinske jezike, šta su oni nama a šta smo mi njima, sve u okviru Simpozjuma o jeziku. Na koncu, u svemu tome ima neke, i ne samo umetničke egzotike… Međusobne. Verujem da će Novosađani uživati u jezicima koje nemaju često priliku da čuju, u drugačijim estetikama, načinu igre, režije, poimanja pozorišta i da ćemo zajedno učiti, širiti vidike i biti hrabriji u izborima, mišljenju i delanju.”
