GALEB, Ansambl “Mikloš Tompa” NP iz Targu Mureša /Rumunija
6. oktobar 2017. -Srpsko narodno pozorište, 18 sati
A.P. Čehov:
GALEB
(Komedija u četiri čina)
Reditelj: Atila Keresteš
Predstava traje 2 sata i 40 minuta, sa pauzom
Ja sam tako mnogo govorio o novim formama, a sad osećam da i sam malo pomalo padam u šablon. – priznaje Trepljev u poslednjem činu „Galeba“. Što se čovek više trudi, to je otkriće besmisla života tragičnije.
Ali šta to daje smisao životu?
Neki od likova u „Galebu“ odgovor na ovo pitanje nalaze u stvaranju, neki u konformizmu, neki u tradiciji a ima i takvih koji izlaz ne nalaze, ili ga ni ne traže, ili ih jednostavno ne zanima.
Tipičan okoliš Čehovljevih drama, kuća na selu i daleki velegrad daju delu smisao ili ga komplikuju i čine besmislenim okolišem, u kojem najveće rasprave vode o tananoj granici između umetnikovog talenta i nedostatku istog.
Čehovljevi nasukani, izmučeni likovi su pored svega upetljani i u jedan ljubavni mnogougao u kojem svako svog izabranika doživljava kao svog spasitelja. Međutim, ne deluje da će do spasenja doći…
Ko je ko u predstavi:
Arkadina: Eržebet B. Filep
Trepljov: Žolt Laslo Barta
Sorin: Lajoš Makra
Zarečnaja: Noemi Kadar
Šamrajev: Andraš Đerfi / Györffy András
Polina Andrejevna: Agneš Lerinc
Maša: Andrea Varga
Trigorin: Andraš Korpoš
Dorn: Jožef Biro
Medvedenko: Janoš Hen
Jakov: Čaba Šaloš
Scenografija: Viola Fodor
Kostim: Bijanka Imelda Jeremias
Muzika: Čaba Boroš
Asistent reditelja: Franciška Keresteš
Sufler: Katalin Tot-Ferenci
Inspicijent: Đerđ Vajda
Galeb na Čehovljev način
“Reditelj, Atila Keresteš se služi jednostavnim sredstvima, zna da odličan Čehovljev tekst i kvalitetna glumačka igra garantuju odličnu predstavu. Čehov je negde napisao da je čovek jedino biće koje od svoje pete godine zna da će da umre, a ipak nastavlja da živi sa tim apsurdnim saznanjem. Živimo i umiremo. To je sve. Ko i gde? Zašto? Kako? Anton Pavlovič se time ne bavi previše. A ni reditelj. I to tako i treba da bude.“
Peter Demenj: Život u ništavilu
“Jednom prilikom je Čehov pobesneo jer je jednog od njegovih prijatelja dirnula jedna režija Stanislavskog, jer, kako je rekao, on nije hteo cviljenje, nego suočavanje. Da ljudi prepoznaju koliko su prazni, kako su nam životi nebitni. …..
Počinje predstava”, i predstava počne. Gledalac iako je izvan, ipak postaje njen učesnik. Drama nas uvlači i postajemo deo tog duhovnog i emocionalnog prostora. Tragedija se dešava u nama i oko nas. Svedoci smo toga kako jedan talentovani, skoro pa hamletovski mladić umire zbog svoje površne šmirantske majke, gde je svako zaljubljen u nekog drugog a ne u onog ko voli njih a čak i ako neko voli i biva voljen zauzvrat (kao na početku Zarečnaja Trepljeva), kasnije i ta emocija izgori i nestane, a izmučena Zarečnaja postaje samo svoja senka. Pored nas i u nama se dešava to kako Trepljev čezne za svojom majkom koju ne može dobiti iako je scena duboko edipovska. Duboko u nama odjekuje i scena kad se Arkadina i Trigorin svađaju iz knjige. Ipak su scene verodostojne.
Sve ovo ne bi moglo da se izvede bez dobrih glumaca, Eržebet B. Filep je prava diva, sebična do srži, Laslo Žolt Barta je mladić koji se emotivno lomi, Andraš Korpoš je skromno apatičan i prazan pisac, Lajoš Makra je ruševina u kojoj kuca srce puno ljudskosti, Andrea Varga je Maša koja je obišla pakao. Jožef Biro je ciničan lekar, Agneš Lerinc je svesno beznadežno zaljubljena, Andraš Đerfi je bezosećajan, glasni stočar.“
